Преживели су геноцид

У ноћи 7. априла 1994. оружане снаге Руанде и Хуту милиције (такозвани "Интерахамве") блокирају путеве и почињу масакр Тутсиса и политичких лидера умерених Хутуса. Првог дана хиљаде људи је убијено. Неки успевају да побегну проналазећи уточиште у логоре УН-а, али у већини случајева јединице мировних снага УН не ометају оно што се дешава, а не смије се кршити услови мандата "гледати". Државни радио под контролом Хуту активно промовира мржњу према Тутсису. Такође, радње демонстраната су координиране на радију, на примјер, преносе се информације о мјестима гдје се Тутсис покушава сакрити. Савет безбедности УН је 21. априла једногласно одлучио да повуче војни контингент из Руанде. Истог дана, Црвени крст је известио да је број погинулих могао да достигне десетине, ако не и стотине хиљада. Међутим, и радници УН-а и представници америчког Стејт департмента наставили су да пажљиво избјегавају кориштење термина "геноцид" у њиховим говорима. Штавише, 3. маја, председник Клинтон издао је тзв. Директива о предсједничким одлукама (ПДД 25), ограничавајући учешће америчке војске у мировним мисијама УН-а. Тек 13. маја Савјет безбједности донио је одлуке о гласању о питању повратка мировњака у Руанду, али америчка државна секретарка Маделеине Албригхт одложила је гласање још четири дана. Коначно, 17. маја, Савет безбедности усвојио је резолуцију о слању 5.500 мировних снага у зону сукоба, међутим, отпрема је одложена због неслагања око финансирања операције. До тада је, према Црвеном крсту, број жртава масакра већ био 500.000. Упркос томе, средином јуна, трупе Уједињених нација још нису послате у Руанду! Масакр Тутси зауставио се тек након што су РПФ трупе у јулу ухватили Кигали, а влада Хуту приморана је да беже у Заир. Према званичним подацима Владе Руанде, број жртава из једнодневног масакра био је 937.000. Чињеница геноцида против Тутсиса признала је међународна заједница. Систематску природу овог геноцида доказали су бројни документарни материјали. Познато је, на примјер, да су руандска влада користила зајмове добијене из различитих врста међународних средстава за руковођење милицијом Хуту, чији је број непосредно прије почетка геноцида достигао 30.000 људи. геноциде.ру

(15 фотографија укупно)

Соурце: ЖЖК /амелито

1. Диана Нионгира: "Никада не могу заборавити поглед својих умирућих родитеља, тада имам тада."

2. Мукакахисова Гаудиоза: "Један од убица се сажалио на мене и убедио друге да ме остављају живи, тада сам имао 8 година".

3. Иносент Нирахабимана: "Напустио сам породицу и остао жив, сви су умрли, имала сам 12."

4. Фред Муриса: "Један од наоружаних људи ми је одсекао руку, изгубио сам свест када се пробудим, а рука ми је лежала поред мене."

5. Граце Рутаму: "Већ сам прошао 10 операција и до сада нисам излечио. Имам сан да се опоравим у потпуности."

6. Јеан-Пиерре Сибомана: "Када сам изгубио ногу и породицу, четири године сам живио сам у напуштеној кући."

7. Ание-Сандрине Моок: "Када сам побјегао из Руанде у Конго и дошао у избјеглички логор, четири године сам скривао своје ожиљке како не би био убијен. Хутус, који су били свугдје, могао је препознати мене."

8. Тионесто Мувуниамбо: "Немам шта да кажем, патио сам доста болова, али сам могао много да кажем."

9. Винние Мурекатете: "Глава ми још увек боли. Чујем буку, као да вјетар звијезде у мојој лобањи, као да је у глави олуја."

10. Јеаннетте Нивеиангенаи: "Ја сам задржао руку од две недеље, а онда се ипак раздвојио и морао сам да је избацим. Имала сам 11 година".

11. Беатрице Базаире: "Не могу да померим руке, изгубио сам мужа и породицу. Како бих се побринула за своју децу?"

12. Мукагинијева специјалност: "У католичкој цркви у Гитонгу, тукли су ме на глави помоћу жељезних штапића, покушали су да прекину лобању са мачетом.

13. Самуел Ндуваио: "Још увек добијам претећа писма. Знам да ми комшије пишу."

14. Фануел Синдаихеб: "18. марта 1997. побуњеници Хуту који су побегли у Конго дошли су у школу у Нианга, тражили да се Хуту и ​​Тутси раздвоје, одбили смо, а онда су почели да пуцају на било кога".

15. Приска Увамакхора: "Веома сам волео мог оца, а он ме је пуно волео".

Фото (Ц) НИТ ​​/ Мириам Абделазиз